O FILMU
"Dre Parker je kul američki dečak koji pokušava da se snađe u Kini", objašnjava Džejden Smit. "Prolazi kroz težak period, jer oseća da ne može da se uklopi. Nema prijatelje i slučajno naleće na gospodina Hana, majstora kung-fua. Kako vreme odmiče, njih dvojica izgrađuju poseban odnos."
Možda je i najveći izazov bio pronaći adekvatnog glumca za ulogu učitelja. Svi su želeli da to bude filmska ikona i svi su se složili da to bude Džeki Čen. "A ko bi drugi bio?", pita reditelj. "Džeki je idealan za ulogu. Pomislio sam da je 'Karate kid' s Džekijem Čenom film koji bih želeo da gledam!" Čenu se posebno dopao film, jer je mogao da se poistoveti s likom dečaka. "Pre 30 godina ja sam došao u Ameriku potpuno sam. Kada se suočavate s drugačijom kulturom, ume da bude zastrašujuće."
"Razlog zbog koga smo film nazvali 'Karate kid' nalazi se u sceni na početku, kada Dre pokušava da se odbrani od siledžija karate improvizacijama. A u Kini su deca kung-fu eksperti. Tako je Dre, ukoliko je hteo da preživi, morao da savlada kung-fu. Ujedno, želeli smo da odamo čast ranijem filmu", navodi reditelj.
Odnos koji su imali Smit i Čen bio je isti i na filmu i u privatnom životu. "On je divan. Stalno me je učio nečemu novom. Bio je uz mene sve vreme", kaže Smit. Harald Cvart objašnjava kako ih je mladi glumac sve oduševio. "Džejden je harizmatičan i šarmantan i odličan glumac. Bio je potpuno posvećen ne samo učenju kung-fua već i emotivnoj osnovi priče." I Čen je komentarisao mladog kolegu: "Nikada nisam video dete pametno kao Džejden. Sjajan je!"
Kada je odlučeno da se snima u Kini, Džejden je morao da nauči kineski stil borbe. Časove je dobijao od najboljeg, Vua Ganga, koordinatora kaskaderskog tima Džekija Čena. "Kada počinjem nekoga da učim ovoj veštini, učim ga da je kung-fu pre svega poštovanje drugih. Kung-fu nije samo borba već način na koji možete pomoći ljudima", ističe Vu.
Smit i druga deca učili su i kako da se bore pred kamerama. Deca koja su bila na filmu jesu dugogodišnji učenici kung-fu veština, ali niko od njih nije imao iskustva u snimanju borilačkih scena. Nije bilo lako uskladiti pokrete, tajming i dramske reakcije. Bilo je izazovno, pa samim tim i zanimljivo. Džejden priznaje da mu nije bilo lako: "Morate stvarno da udarite protivnika. Da ga udarite nežno, ali da izgleda kao da je bilo grubo. I da ga blokirate. Ako ga ne blokirate, dobićete udarac u glavu."
Kako bi približili film modernoj publici, kreatori filma su odlučili da odu u Kinu. Pošto su mnoge lokacije bile nepristupačne ili zabranjene za snimanje, produkcija se obratila za pomoć Kineskoj filmskoj asocijaciji, najvećoj filmskoj grupi zemlje. "Snimanje jedne scene moralo se planirati mesecima. Mi smo prvi koji su snimali na kapiji Tjenanmena i u Zabranjenom gradu još od Bertolučijevog 'Poslednjeg kineskog cara' pre 20 godina", istakao je reditelj. Za Čena, ovaj film je na neki način ostvarenje sna. "Zahvalan sam što smo snimali u Kini. Iako imamo istoriju dugu hiljadama godina, ovaj film će publici dati šansu da nauče nešto o našem nasleđu i različitim vidovima naše kulture."
Poseban izazov bilo je snimanje scena na Velikom zidu. To su bile i ključne scene, gde Dre upoznaje i prihvata formu i suštinu kung-fua. Sve što ga je gospodin Han naučio oživelo je u scenama turnira. Ovaj film priča priču ne samo o odnosu učitelja i učenika već i o odnosu usamljenog čoveka i jednog uplašenog dečaka. Čen objašnjava: "Na početku, gospodin Han misli da pomaže dečaku kojeg proganjaju siledžije u školi. Ali, na kraju se i njegov život transformiše.
